Изаберите ваш језик

 

На колективној изложби оквиру у овогодишњег 60. Бијенала у Венецији са називом RITUALS,  уз подршку Центра београдских фестивала, изложене су  4 слике - уља на платну,  радови две домаће ауторке Дијане Вујачић и Маје Димитријевић. Ове слике су део  концепта „Егонија" у оквиру  којег су уметнице насликале 24 слике у форми уметничког визуелног дијалога.

Изложба RITUALS, која је део венецијанског Бијенала, је отворена у галерији музеја Palazzo Albrizzi-Capello 12. априла и траје до 26. априла.

 

 

Dijana Vujačić i Maja Dimitrijević izlažu slike na izložbi RITUALS u Palati Albrici Kapelo u Veneciji.
Izložba traje tokom početka Bijenala u Veneciji. Kustos izložbe Laura Piatti je razgovarala sa autorkama. Prenosimo delove razgovora:

 

Kako ste došli do vaše sadašnje umetničke prakse?
Dugo godina se obe bavimo slikanjem.
Krajem 2021. Došle smo na ideju da se oprobamo u zajedničkom umetničkom conceptu u kom bi, bez ikakvih ograničenja ili prethodnih dogovora, umesto dijaloga rečima, vodile vizuelne dijaloge bojama na platnu. Veliki izazov je bilo pitanje kako će naš ego podneti intervenciju “one druge”na nečemu što je tako intimno kao platno na kome se umetnik izražava. Kako je u ovoj situaciji najviše izazvan Ego, koncept smo nazvale Egonia zbog agonije ega koju smo morale da prođemo.
To je bila prilika da upoznamo I sebe I onu drugu na način na kakav nikada nismo upoznale drugo ljudsko biće.
Svaka slika je imala period nastanka od 28 dana. Svaka od nas je imala dva puta po 7 dana da naslika šta god želi, bilo u smeru da gradi sliku ili da je ruši – nije bilo granica.
Vremenski okvir nastanka slike je dodao dimenziju životnosti I ranjivosti koju nismo sretale ranije ni u svom radu niti u radovima drugih umetnika. Ta, četvrta dimenzija slike ih je učinila sličnijim živim bićima jer se ne sme čekati na inspiaciju, na vreme kad “ima vremena”, na dobro svetlo, adekvatan prostor, novac… Ne, život (u ovom slučaju – natanak sllike) se probija od trenutka nastanka kao nezaustavljiva sila I kada tako bujično krene, može se zapustiti, kanalisati ili uništiti. Mada je potpuno ostvarivanje punog potencijala limes kome možemo samo da težimo, trudile smo se da na svakom platnu damo sve od sebe.

 

Koje su vase slikarske teme?
U Egoniji, teme variraju od apstrakcije do figurativnog izražavanja, od pejsaža do prikaza ljudi. Kako smo vodile zasebne dnevnike rada, naknadno smo ustanovile da smo započinjale rad na platnima sa idejom da jedna drugoj pošaljemo “poruke u boci”, da smo podsvesno pokušavale da se sporazumemo, sa željom da krenemo u harmonizaciju. Ponekad je to uspelo, a ponekad smo doživljavale prave drame.

 

Kojim temama želite da se bavite u nekom sledećem koraku?
Pokreću nas I inspirišu naše razlike i interakcija na platnu koja je uvek drugačija od onoga što smo očekivale. Trebalo nam je dosta vremena po završetaku Egonije da shvatimo da naša platna imaju sudbinu sličnu sudbinama gradova na koje su tragove ostavljali različiti osvajači. Tragovi prethodnih civilizacija su ili rušeni da bi se gradilo nešto novo, ili su ostajali I bivali inkorporirani u neke drugačije namene. To tkanje različitim nitima I teksturama, koliko god katastrofičkog karaktera u trenutku kada se odvijalo, sa dovoljne vremenske distance daje bogatstvo slojevitosti drevnim gradovima kakav je, na primer Venecija.
Tako se I na platnima Egonije vidi delovanje i jedne i druge umetnice, ali je primetan I njihov zajednički rad koji postaje entitet za sebe kao nova vrednost.
Sledeći korak je Egonia II, a to je rad na velikim formatima, gde će tajnost biti u potpunosti poštovana, ali ćemo imati više prostora I slobode za interakciju I istraživanje.
Same teme kojima ćemo se baviti neće biti prethodno definisane I zavisiće od onoga što osećamo, što se događa nama lično ili onoga što se događa u svetu.

 

Da li je umetnost vase sredstvo izražavanja? Da li koristite umetnost da izrazite nešto posebno?
Ljudi su kao strune koje vibriraju na različitim frekvencijama zavisno od toga da li ih dotiče nešto lično, nešto iz bliskog okruženja ili sa globalnog nivoa.
Umetnici svoje vibracije iskazuju kroz umetnost u potrebi da ih objasne sami sebi kao i celom svetu. Zajedničkim delovanjem dva umetnika, delo dobija neku sasvim novu dimenziju I prerasta oba stvaraoca.
Ono oživljava i postaje slično detetu, nosiocu gena I jednog I drugog roditelja, na koje ne možemo gledati kao na svoju tvorevinu već kao na novo biće. To novo biće možemo uništiti ili podržati. Podržavanjem tako nastalog bića, suzbijamo svoj ego I dopuštamo delu da živi prihvatajući tu njegovu različitost . Mi smatramo da su ovako istinski pomerene granice tolerancije na različitost, osnov za novu vrednost u savremenom umetničkom izrazu.

 

Kako se osećate u trenutku kada shvatite da ste završili neki vaš rad?
Olakšanje i preplavljenost zadovoljstvom istovetne onome kada se, kroz danima navučene oblake, pojavi rupica nebeskog plavetnila.

 

Šta je za vas najzahevnije u procesu stvanja umetničog dela na ovakav način?
Najizazovnije u ovakvom stvaranju je prihvatanje da se drugi umetnik meša u intimu platna na kom stvaramo. Nemoguće je predvideti obim i pravac intervencije “one druge” i nemoguće je sa sigurnošću reči “neću da se loše osećam zbog toga”.

 

Na koji način su vaši radovi koji učestvuju na izložbi “RITUALI”, povezani sa temom izložbe?
Rituali su iskaz pripadnosti nekoj grupi. Naš iskaz pripadnosti dijadi Egonije se ogledao u ritualu pisanja dnevnika rada kao I ritualu strogo neverbalne razmene platana subotom naveče. Ovi rituali su davali dinamiku I strukturu celom umetničkom konceptu, jer bez jasno utvrđene vremenske strukture ne bi mogle da završimo projekat. Takođe, da nismo imale jasnu strukturu I ritam, to bi moglo da ugrozi naše međusobno poverenje u posvećenost istom cilju – realizaciji Egonije. A poverenje je osnov zajedništva.